Еј-Би-Си ’20/20: Да ли би убио због љубави?’ прати трагично и варварско убиство Дерека и Ненси Хејсом у њиховим домовима у Вирџинији у априлу 1985. Прича запањујућу причу о Јенсу Соерингу, који је осуђен за убиство мајке и оца свог девојка Елизабет Хејсом, али и даље тврди да је преузео кривицу само да би спасао своју девојку, која је, по њему, убила пар. Ако сте заинтригирани овим фасцинантним случајем, имамо све детаље. Дакле, ко је Јенс Соеринг и где је он данас? Хајде да сазнамо!
Јенс Соринг је рођен у Бангкоку, Тајланд, 1. августа 1966. године у породици западнонемачког дипломате Клауса Соринга. Његова породица се преселила у Атланту 1977. године, када је Јенсов отац пребачен у тамошњи конзулат. Јенс је похађао Ловетт школу у Атланти, Џорџија, и дипломирао је 1984. Јенс је имао напоран друштвени живот у средњој школи – био је уредник школских новина, део школске позоришне групе и бавио се фотографијом, за коју је чак освојио награда. Такође је похађао неколико часова АП и свирао гитару у гаражним бендовима у слободно време.
У јесен 1984, Јенс Соеринг се придружио Универзитету у Вирџинији као део програма познатог као Ецхолс Сцхоларс, који је имао за циљ да окупи најперспективније нове студенте школе. Као Џеферсонов стипендиста, имао је право на пуну стипендију у вредности од 7.500 долара годишње. Током оријентационог догађаја, упознао је Елизабет Роксан Хејсом, колегиницу Еколс стипендиста. Одмах су се сложили, иако су обоје потичу из веома различитог порекла и васпитања. Међутим, делила их је дубока веза – мржња према родитељима.
Док је Елизабета веровао њени родитељи су контролисали сваки аспект њеног живота, Јенсова мајка је наводно била мајка алкохоличарка, а његов отац је био склон темпераментима. Њих двоје су се заљубили, али Елизабетини родитељи нису одобравали везу њихове ћерке. Извели су млади пар чак и на вечеру, али се њихов утисак о Јенсу није поправио. 29. марта 1985. Јенс и Елизабет су се одвезли у Вашингтон, ДЦ, у изнајмљеном сивом Цхеветте-у. Тамо су провели викенд, боравећи у Георгетовн Марриотт-у, идући у биоскоп, једући у ресторанима и лутајући по граду пре него што су се вратили у Шарлотсвил.
3. априла 1985. примили су трагичну вест да су Елизабетини родитељи опако убијени у њиховој кући у Вирџинији. Пар је чак присуствовао и сахрани заједно. У почетку нису сматрани осумњиченима, али их је неколико неслагања у њиховој причи убрзо учинило таквима. Док је Елизабет испоштовала захтев полиције да да узорке отисака прстију, крви и стопала, Јенс је избегао захтев наводећи свој захтев да прво добије одобрење од немачке амбасаде.
Неколико дана касније, пар је побегао из земље. Елизабет и Јенс су се маскирали и псеудоними, путујући од Париза до Луксембурга. Планирали су да оду на Тајланд, добију Јенсов родни лист и заједнички поднесу захтев за тајландско држављанство након венчања. У почетку су изнајмили аутомобил, намеравајући да се одвезу до Тајланда. Међутим, пар је заустављен због проблема са визом на бугарској граници.
Такође су се сусрели са несрећном саобраћајном несрећом, због чега је Јенс изгубио свест на неко време и пар је морао да се појави у локалном саобраћајном суду. Затим су одлетели на Тајланд, набавили лажне документе и прелетели Сингапур и Москву пре него што су се настанили у Енглеској под именима Тим и Јулиа Холте. У великој потреби за новцем, пар је преваравао продавнице и финансијске институције у Лондону све док нису ухапшени у априлу 1986.
Након што су Елизабет и Џенс ухапшени у Лондону, америчке власти су их посетиле у мају 1986. поводом убиства Хајсомових. Јенс је био разочаран да ће, ако призна злочине, бити депортован у Немачку, суђено му као малолетнику и осуђен на кратку затворску казну. Јенс је признао злочин и био је оптужен од велике пороте по оптужбама за убиство у јуну 1986. Док је био у затвору у Енглеској, сазнао је да такав имунитет важи само за запослене у амбасадама Вашингтона, и да ће Елизабет да склопи споразум о признању кривице.
Јенс је схватио да ће му се, ако буде изручен Вирџинији, бити суђено за смртно убиство и да би могао да се суочи са смртном казном. Он се одрекао свог признања и окривио Елизабет за убиство њених родитеља. Рекао је да је само признао да би спасао Елизабет, али на то није обраћала пажњу. Немачка је 20. маја 1989. разматрала његово изручење Вирџинији, уз укидање могућности смртне казне. Њу је преузео Европски суд за људска права, који је донео своју прву одлуку о изручењу земљи која још увек има смртну казну.
У августу 1989. Енглеска је пристала да депортује Јенса само ако се Америка сложи са немачким условима, а амерички тужиоци су коначно морали да се устежу пред међународним притиском. Суђење му је почело у јуну 1990. године, а он је осуђен за двоструко првостепено убиство и осуђен на две узастопне доживотне казне. Према његовим судским записима, он је био затворен у затворској ћелији у Буцкингхамском поправном центру у Диллвин-у у Вирџинији. Док је био у затвору, прешао је у римокатолицизам и написао неколико књига. Једна од његових књига, „Осуђеник Христ“ је чак освојила прву награду у категорији друштвених брига Католичког удружења штампе Северне Америке.
Неколико документарних филмова и истрага које су сами водили поједини бивши службеници за спровођење закона закључио да је Јенс можда био невин. Његов адвокат је касније искључен због оптужби за злоупотребу дрога, а судија и један од истражитеља на његовом случају имали су везе са породицом Хејсом. Чак ни узорци ДНК узети са места злочина и тестирани независно нису дали никакве поклапања са његовим узорцима. Јенс је добио неке веома снажне присталице за своју ствар, укључујући бившег немачког председника и неке познате личности.
Иако је испуњавао услове за условни отпуст од 2003. године, 11 пута му је одбијен условни отпуст до 2017. године, све док гувернер Вирџиније у то време није пристао на препоруку коју је дао одбор за условни отпуст. Пристао је на отпуштање Елизабете и Јенса, под условом да буду депортовани у своје матичне земље и да више никада не кроче у САД. Такође је саопштено да одлука није заснована на меритуму, већ због мере смањења трошкова од стране државе. Јенс је пуштен и пребачен у притвор америчке имиграционе и царинске службе. Депортован је у Немачку у децембру 2019.