Инспиративна истинита прича иза хоосиерс-а
Тешко да постоји жанр који је инспиративнији од спортске фантастике. Сам спорт, будући да је реч о победи и поразу, носи мноштво потенцијала за инспирацију. Холливоод је деценијама успевао да ухвати тај осећај. Филм „Хоосиерс“ из 1986. године угодно ужива у позицији класичног спортског филма Давид вс. Голиатх.
Филм се врти око средњошколског кошаркашког тима из малог града у држави Индиана, Хицкори. На класичан начин, нико према шампионима, филм приказује како град који је страствен према кошарци успева да састави страховит кошаркашки тим и победи тимове много веће стасије.
Гене Хацкман предводи глумачку екипу филма, тумачећи лик Нормана Далеа: новог тренера са сумњивом прошлошћу који помаже Хицкорију у успостављању државног првенства. Филм је изабран за чување у Националном регистру филмова Сједињених Држава 2001. године.
Да ли је Хоосиерс заснован на истинитој причи?
Да, Хоосиерс ’је лабаво заснован на истинитој причи: о тиму миланске гимназије из 1954. године који је освојио државно првенство. Међутим, они који су умешани у стварну причу прво су наишли на мешовите критике. Неколико становника Милана било је узнемирено што је филм приказао становнике Хицкори-а (Хицкори је био базиран на Милану) као изузетно назадне. Лик Нормана Далеа био је углавном измишљен: покушај примене холивудске формуле. Осим тога, помоћни тренер стварног тима није био алкохоличар, као што је приказано у филму.
Упркос тим и многим другим креативним лиценцама које је филм узео, „Хоосиерс“ је популаризовао причу о миланском тиму чија је победа позната као „Миланско чудо“. Један од играча миланског тима Ролин Цутлер рекао је за Тхе Тимес 24-7 „То је сјајан филм. „Хоосиерс“ је узео причу за националну, па чак и међународну “.
Милан и Државно првенство у кошарци
Милан је сићушни градић у држави Индиана, 39 миља западно од Цинциннатија. У то време град је имао само 1.114 становника. Са прилично задовољавајућом пољопривредном заједницом, Милан је био класичан, необичан и углађен амерички град. У то време Миланска гимназија је похађала само 161 дете. Његов кошаркашки тим, средњошколци из Милана, међутим, сматран је прилично импресивним.
У то време, Индиана је била домаћин једноразредног кошаркашког турнира, за разлику од других држава. То је значило да су школе са малим уписом (попут миланске средње школе) биле принуђене да се такмиче са много већим тимовима из градова Индијане. Било је много таквих школа са малим уписом. Као резултат, ове школе су очекивале да ће њихови тимови проћи неколико кола.
Путовање до победе и државно првенство
Индијски средњошколци у Милану нису били потпуни аутсајдери који су ушли на првенство 1954. године. Претходне године су наступили ван очекивања освајањем регионалне титуле 1953. године и пласманом у полуфинале. Стога су се неки становници Милана заправо надали да ће тим добро наступити следеће године.
Педесетих година кошарка није била тако велика као данас. Није било летњих кампова. Ипак, фудбалери миланске гимназије наставили су да играју кошарку сваке шансе коју су добили након сезоне ’53. Већина њих је радила као друга деца њихових година. Међутим, сви су узели времена да буду у контакту са спортом.
Ипак, тим не би имао услуге три значајна играча: Јим Цалл, Ралпх Пребле и Јим Вендлеман. Међутим, тренер Марвин Воод, који је био у тиму неколико година, на крају је ипак нашао замену. Упркос Индијанцима који су претходне године стигли до полуфинала, Воод је упозорио играче да не буду превише самопоуздани. И даље је желео да узме у обзир чињеницу да је упркос талентима играча Миланска гимназија имала знатно нижи упис од неколико школа које су учествовале на државном првенству. Град Милано имао је срећу што је још увек имао Вуд. После сезоне ’53, могао је да пређе у тренере већих тимова, јер се прославио водећи релативно непознат тим на полуфинале.
Тим је почео да заказује мечеве против већих тимова за припрему. На крају су се добро показали у већини утакмица. Када је тим 1954. године стигао до Финал Фоура, постали су најмања школа која је то успела две године заредом. Тај рекорд је раније држао Вингате. У финалу би тим победио знатно већу школу, Мунцие Централ Хигх Сцхоол, 32-30 да би освојио историјску титулу. Када се тим вратио кући, у Милано је стигло чак 40.000 људи да их поздрави. Последње тренутке игре можете погледати у наставку: