Преживели од атомске бомбе у Хирошими: где су сада?
Иако се не може порећи да је безброј појединаца нажалост убијен у атомском бомбардовању Хирошиме и Нагасакија од стране САД пред крај Првог светског рата, хиљаде је заправо преживело. Ове „хибакуше“ су наводно наџивеле на само неколико километара од хипоцентра и експлозије радијације само због чисте среће, бола, упорности или боравка у стомаку своје мајке. Њихов тачан број је близу 110.000 (живих од процењених првобитних 650.000) у овом тренутку, али ако ћемо бити искрени, само је неколико њих јавно познато захваљујући значајним пројектима као што су Нетфлик-ов 'Турнинг Поинт: Тхе Бомб и Тхе Хладни рат.'
Хауард Какита се настанио у Лос Анђелесу, Калифорнија
Било је то 1938. када се Хауард родио својим јапанским родитељима имигрантима у источном Лос Анђелесу, само да би га одвели у посету њиховој заједничкој домовини, као и баку и деду 1940. Међутим, док су се његови родитељи и млађи брат вратили у Сједињене Државе убрзо након тога да би се побринуо за породични посао, он и старији брат Кени су остали неко време, не слутећи да ће ускоро избити рат. Испоставило се да су били 0,8 миља од хипоцентра у Хирошими 6. августа 1945, док је његова породица била затворена у Јапану, и срећом, неким чудом су сви преживели пре него што су се поново ујединили 1948. Хауард је затим наставио каријеру у компјутерском инжењерингу пре него што је отишао у пензију из Ксерок-а заувек 2012. године, а од тада се придружио Америчком друштву преживелих од атомске бомбе Хирошима-Нагасаки (АСА) како би активно делио своја искуства, истовремено проводећи квалитетно време са својим најмилијима.
Кеико Огура је реномирани активиста, тумач и приповедач
Према извештајима, Кеико је имала само 8 година када је била изложена ужасном зрачењу тако што је била 2,4 км удаљена од хипоцентра где су САД бациле атомску бомбу „Мали дечак” у Хирошими. Ипак, опоравила се пре него што је 1959. године дипломирала на Универзитету Хирошима Јогакуин, везала се за љубав свог живота, Каору Огуру, 1962, пре него што је кренула његовим стопама након његове смрти 1979. Био је директор Хирошиме Меморијални музеј мира као и генерални секретар Фондације за културу мира у Хирошими, а убрзо је основала Хирошимске тумаче за мир. Овај Јапанац је од тада такође објавио Приручник за Хирошиму, Водич за парк мира у Хирошими, Хипов водич за Хирошиму и Један дан у Хирошими, а све време је такође био и званични казивач искуства са бомбом у Хирошими на енглеском, како је одредила Хирошимска култура мира. Оснивање 2011.
Кунихико ИИда је још увек у Хирошими
Иако је Кунихико изгубио оца у рату на Окинави и много је патио од бомбардовања Хирошиме пошто је његова породична кућа била само 900 метара од хипоцентра, учинио је чуда у животу. Експлозија му је одузела и мајку и сестру, јер су касније умрле од некрозе док се он опорављао од тешких опекотина, само да би неко време наставио да се бори. Међутим, убрзо је окренуо свој свет наглавачке како би уживао у дугој каријери инжењера пре него што се пензионисао у својим 70-им да би уживао у стабилном животу заједно са својом породицом. Али онда је постао одлучан да подели своју причу и одржао је чак 20 говора месечно, а истовремено је учио енглески језик. Иако се сада помало бори као 81-годишњак, посебно зато што се сада нажалост бори против тумора у штитној жлезди и мозгу заједно са другим здравственим проблемима.
Теруко Јахата сада дели своју причу са светом
Теруко је имала осам година када је била сведок нуклеарног уништења Хирошиме из свог дома у Кои-хон-мацхи, само 2,5 км од хипоцентра, заједно са прабаком по оцу, баком, родитељима, старијом сестром, плус два млађа брата. Срећом, сви су преживели, али траума од самог искуства била је довољна да преокрене њихов свет наглавачке, поготово што се и њихова школа касније претворила у место кремације. Стога је 2013. године почела да путује светом да би испричала своју причу, само да би касније научила енглески да би то урадила својим речима, и отишла толико далеко да присуствује Г7 како би поделила своју причу са јединим циљем да подигне свест о трагедија нуклеарних бомби.
Кинго Кавахара је поносан породичан човек
Са 19 година, Кинго је био кондуктер у јапанској националној железници у време атомског бомбардовања, након чега је помогао да се рањени пренесу у теретни воз који је возио на линији Геиби упркос томе што је и сам задобио тешке опекотине по глави и леђима. Иако су се ожиљци од његових опекотина задржали више од деценије, ожиљци његове трауме, као и малтретирања које је уследило, трајали су дуже, а то је чињеница о којој се овај 97-годишњак труди да прича до данас. Међутим, сада му је драго што је живео добрим животом, посебно зато што ужива да прихвати све што је пензионер поред своје супруге, са којом дели много деце, као и најмање седморо унучади и двоје праунучади.
Масааки Такано је и даље базиран у близини Хирошиме
Масааки је 6. августа 1945. био на путу из школе када га је ухватила црна киша радиоактивне енергије и пепела након бомбардовања, што га је довело до тешке болести. Због истих је у каснијим годинама чак и оболио од рака и катаракте, али ни он ни они који су доживели сличне судбине као он нису најдуже препознати као преживели од атомске бомбе, а због тога су чак трпели и вербално злостављање. Тако је био један од водећих тужилаца у локалном случају црне кише да би добио преко потребну помоћ коју су он, као и остали преживели, заслужили, а сада, у својој 85. години, наставља да буде глас за оне попут њега а истовремено проводи квалитетно време са вољеним особама.
Садао Хирано је активиста
Са 12 година, Садао је изгубила оба родитеља као и своју млађу сестру ујутро 6. августа 1945, док је и сама претрпела тешке повреде упркос томе што је била 3,5 км удаљена од хипоцентра. Она је стога једна од ретких особа које из прве руке знају о болу преживљавања, али је од тада прихватила исто и покушала да га трансформише у нешто емоционално лепо осигуравајући да свет зна о важности мира. Попут многих других преживелих, она је последњих неколико година провела путујући и држећи говоре широм света, посебно у Меморијалном музеју мира у Хирошими, у покушају да направи разлику.
Тосхико Танака је професионални занатски уметник
Тошико је ишла у школу са скоро седам година када је атомска бомба пала 2,3 км од ње, због чега је пала под нуклеарни облак и задобила разне повреде. Са угљенисаном кожом, спаљеном косом, високом температуром и многим другим компликацијама, пала је у кому на недељу дана да би постепено почела да се лечи најбоље што је могла захваљујући бризи, љубави и љубазности њене мајке, као и других вољених. оне. Међутим, тек када је ова професионална занатска уметница имала скоро 70 година, могла је да се натера да отворено прича о прошлости, али када је то учинила, почела је да осећа одговорност и од тада путује широм света да подигне свест о ужасима нуклеарног оружја плус постизање мира.