Који део хладног рата је завршен?
У Пекингу кинески дисидент тражи заштиту у америчкој амбасади. Руски генерал прети превентивним нападима на западне одбрамбене ракете у Пољској. Једног дана демаскира се спаваћа ћелија Руса који се представљају као обични Американци; на другом, британска шпијунска опрема је откривена скривена у лажној стени на московској улици.
Живимо у постхладноратовском периоду који је по много чему компликован и опасан као епоха која је уследила након Другог светског рата. И баш као што је немогуће започети причу о хладном рату а да се не вратимо у оно што се догодило на конференцији на Јалти, данашњи свет се мора сагледати кроз призму кубанске ракетне кризе, Културне револуције у Кини и Прашког пролећа.
Бар је то званични разлог да у уторак поздравимо ДВД издање Хладни рат (Варнер Хоме Видео), документарна серија ЦНН-а од 24 дела која је први пут приказана на телевизији 1998. Тед Тарнер је финансирао серију, чија је прављење трајало три године. Један од извршних продуцената је Џереми Ајзакс, који је четврт века раније био креативна снага иза изванредне историјске серије, Свет у рату.
Мање су узвишени разлози да се гледа Хладни рат. Серија је темељан, трезвен и одговоран приказ историје који је још увек узбудљив за гледање. Приповедање је довољно вешто да зароби чак и боље упућене гледаоце.
Хладни рат не почиње 1945. Конференцијом на Јалти или чак настанком Другог светског рата, већ се окреће све до Првог светског рата, са зрнастим снимцима маршира трупа које су послале Сједињене Државе и Британија да помогну Белој армији у борби бољшевичка револуција. Тај рани приказ непријатељства дао је тон трајном неповерењу.
СликаУ једном архивском интервјуу дипломата и политичар В. Аверел Хариман присећа се сусрета са Стаљином на Потсдамској конференцији и честитајући му на доласку у Берлин. Он каже да је Стаљин одговорио да је цар Александар стигао у Париз.
Телевизија је ове године понудила домишљатост, хумор, пркос и наду. Ево неких од најважнијих ствари које су одабрали ТВ критичари Тхе Тимеса:
Серија се протеже, како је господин Исаацс једном рекао, од Јалте до Малте и даље, укључујући све од Маовог дугог марша до рушења Берлинског зида. Главне догађаје деконструишу кључни актери — Хенри А. Кисинџер, северновијетнамски генерали, совјетски шпијунски мајстори — али мањи инциденти, илустровани стварним сликама, најбоље говоре причу: бивши источнонемачки граничар се присећа свог импулсивног јурњаве у Западно док се Берлински зид подигао, а постоје и зрнасти снимци како он прескаче преко свеже нанизане бодљикаве жице.
Скоро је немогуће брзо премотати, рецимо, кроз Корејски рат или детант, јер искачу запањујуће, непознате слике: севернокорејски диктатор Ким Ил-сунг је приказан у капуту са крзненом крагном и хомбург капом како чита говор на руском на посета да се састане са Стаљином 1949. Постоје совјетски радници који скачу на зечићу на пикнику; совјетског лидера Леонида И. Брежњева, запеченог у Холивуду, кога је у великом загрљају подигао глумац Чак Конорс; и Џон Ф. Кенеди на предизборном митингу, изгледајући лоше и све само не блесави у гарнизонској капи.
Да би илустровала атентат на Роберта Ф. Кенедија 1968. године, серија се одриче познатих снимака и уместо тога приказује младе присталице Јуџина Макартија како реагују на вести на телевизији, неки залеђени од шока, други уплакани.
Историја хладног рата није испричана у линеарном, хронолошком наративу; свако поглавље покрива неку тему, попут Спутњика или Црвене страхоте, и враћа се на теме које су обрађене раније, из другачије перспективе, било да се ради о смрти Стаљина или успону Фидела Кастра.
И баш као што се хладни рат не може у потпуности разумети без дугог погледа уназад, Хладни рат се враћа на Свет у рату, документарац који је помешао архивски материјал и интервјуе са сведоцима попут нацистичког архитекте Алберта Шпера; Лорд Моунтбаттен; преживели из Хирошиме, Хироко Накамото ; и ратни возач и сапутник Двајта Д. Ајзенхауера, Кеј Самерсби. Лоренс Оливије је био наратор.
СликаКредит...Ассоциатед Пресс
Хладни рат има спектакуларне архивске филмове и интервјуе са учесницима фронта, од којих су многи сада мртви. Наратор је Кенет Брана.
Када је епизода под називом Црвени први пут приказана, неки научници су се жалили да упарујући макартизам са прогонима из Стаљиновог доба, документарац сугерише моралну еквивалентност између Сједињених Држава и Совјетског Савеза.
Сада је лакше видети зашто су неки дошли до тог закључка. Има много слика Розенбергових и Холивудских десет, али нема много слика Гулага. За разлику од нациста, који су помно документовали своја зверства, Совјети нису оставили довољно фотографских записа о Стаљиновом терору - има тако мало слика и ниједна која открива пуни ужас милиона који су умрли од глади или се смрзли. Преживели сведоче пред камером, али то није исто што и гледање стварних филмских исечака.
Битка између Истока и Запада није завршена. Углавном се претворио у нешто лабавије и шире и на неки начин чак и опасније. Обострано осигурано уништење више није билатерално, па чак није ни обострано: претња термонуклеарног уништења је можда нестала, али је сада већи страх од нуклеарног оружја у рукама одметнутих нација или екстремистичких група које су превише луде да се плаше одмазде.
Серија је настала након што је колатерална штета од распада Совјетског Савеза већ била очигледна, од Босне до Чеченије. Ширење исламског тероризма и тада је представљало растућу претњу.
Крај, сходно томе, није баш тријумфалан. Серија се завршава обраћањем председника Џорџа Х. В. Буша из 1991. након што је Михаил С. Горбачов поднео оставку. Господин Буш изјављује да су године борбе против комунизма и нуклеарног уништења при крају. Тај обрачун је, каже, сада завршен.
Остало је доста за наставак.