Транзициона телевизија, са ПБС-а и ЦНН-а

Ово је само нагађање, али пре-инаугурални програм који је тренутно свуда по телевизији изгледа као да би могао проћи углавном негледан. Понуде су генерално нека комбинација ретроспективне Обамине године и анализе како смо дошли до ове тачке. Да ли поштоваоци председника Обаме заиста желе да се врате у његов спори пад од тријумфа из 2008. до клеветања из 2017? Да ли обожаваоци новоизабраног председника Доналда Џеј Трампа желе да ураде било шта осим да кажу: „Не дозволите да вас врата ударе на одласку, а затим уроните у своју нову прилику?

Уз то, да видимо да ли можемо да нађемо разлог да гледамо два овонедељна програма: Фронтлине од четири сата на ПБС-у под називом подељене америчке државе, и продукција ЦНН-а, Крај: Унутар последњих дана Обамине Беле куће.

Фронтлине, који се емитује у двосатним деловима уторком и средом увече, представља понављање недавне историје која је углавном превише позната, бубањ догађаја који су довели до владе и земље дефинисане поларизацијом. Велики делови тога нису нарочито просветљујући – ко треба да поново проживи туробне, предвидљиво оштре битке око буџетских застоја и здравствене заштите, или да чује звукове десничарских радио звезда које распирују пламен расизма и мржње?

Најбољи ТВ 2021

Телевизија је ове године понудила домишљатост, хумор, пркос и наду. Ево неких од најважнијих ствари које су одабрали ТВ критичари Тхе Тимеса:

• • 'У': Написана и снимљена у једној соби, специјална комедија Бо Бурнхама, стриминг на Нетфлик-у, скреће пажњу на интернет живот усред пандемије .
  • 'Дикинсон': Тхе Аппле ТВ+ серија је прича о пореклу књижевне суперхероине која је озбиљна по питању своје теме, али неозбиљна према себи.
  • „Наслеђе“: У окрутној ХБО драми о породици медијских милијардера, бити богат више није као што је некада био .
  • „Подземна железница“: Задивљујућа адаптација романа Колсона Вајтхеда Барија Џенкинса је бајковита, али језиво стварна.

Структура овог путовања низ меморијску траку не чини га пријатнијим. Мајкл Кирк, који је снимио документарац, углавном је задовољан тиме што уобичајене главе које говоре да буду водичи — новинари, политички оперативци, посланици или бивши посланици. Неки од њих су из исте брбљиве класе која уопште није успела да схвати успон господина Трампа. Оваква ретроспективна мудрост сада изгледа посебно депласирана. Што се тиче обичних Американаца који су господина Трампа поставили у Белу кућу, слушамо их углавном у клиповима поремећеног звука који само појачавају олаке стереотипе о њима.

Упркос тим критикама, програм успева да исплете убедљиву таписерију незадовољства, и то не само од очигледних нити. Да ли сте заборавили, рецимо, чудан инцидент из 2009. у којем је Хенри Луис Гејтс млађи, научник са Харварда, који је црнац, ухапшен након што је морао силом да уђе у свој дом због заглављених врата? Овај програм није, и ставља га у контекст растућег раскола који је на крају учинио господина Обаму делиоцем, а не ујединичем.

Дакле, документарни филм, иако није посебно исплатив за гледање, ипак постиже свој циљ да наслика портрет земље која је отприлике онолико разједињена колико би могла бити, захваљујући економским силама, све више откриваном расизму и бесу који је и даље тешко приковати. Овде се чује рана изјава председника Обаме да се осећа добро да земља није скуп црвених и плавих држава, већ да јесте и да ће увек бити Сједињене Америчке Државе. До краја програма, никада се није чинило наивнијим.

Програм ЦНН-а, у среду увече, бољи је од њих двојице, који показује доста искрености док прати чланове особља у Обаминој Белој кући током њихових последњих дана. Наравно, има страначких потеза, али њени најзанимљивији одломци су студија о томе шта се мора догодити да се власт пребаци са једне групе руководилаца на другу, без обзира на то ко коме прелази. Гледати овај програм значи бити импресиониран величином онога што ће се догодити ове недеље.

То је највеће преузимање било које организације не само на планети већ у историји, каже Макс Стиер из Партнерства за јавну службу, организације фокусиране на побољшање ефикасности владе. Затим напомиње зашто је то сада посебно важно. Тачка максималне рањивости наше нације је у транзицији, каже он, а у свету након 11. септембра, од виталног је значаја да се ово уради заиста добро.