Нетфлик-ов 'На њеном месту' прати прича о Мерцедесу, чији живот добија значајан и неочекиван преокрет након што је позната ауторка ухапшена због убиства свог љубавника у хотелу. Мерцедес, која ради као помоћни правник у судијској канцеларији, привучена је животом ауторке и почиње да се шуња у њен стан, замишљајући како мора да изгледа живети у њеном простору, носити своју одећу и имати слободу коју је имала пре убиство. Док Мерцедесов лук добија неочекивани обрт за другим, филм се такође фокусира на путовање ауторке Марије Каролине Гел, чији је један злочин прогањао до краја живота.
Рођена 1913. године, Марија Каролина Гел је био псеудоним који је користила Џорџина Силва Хименез. Пре него што је постала ауторка, радила је као стенограф за Цаја де Емплеадос Публицос и Периодистицос (Фонд јавних и новинарских запослених), где је такође упознала Роберта Пумарина Валенцуелу, свог љубавника и евентуалну жртву. Док је тамо радила, Геел се такође фокусирала на своје писање, на крају га је усвојила као професију са пуним радним временом. Њен први роман „Ел Мундо Дормир де Иениа“ објављен је 1946. године и одмах је успоставио као списатељицу која се није плашила да прекрши норме. Добио је мешовите критике, али то није било нешто што Геел не би поново видела у својим радовима.
Углавном, Геелови радови су остали прилично контроверзни јер је било познато да експериментише са својим наративима док се углавном фокусирала на женско искуство и заговарала женска права. Њене прогресивне идеје нису биле тако отворено прихваћене од стране њених читалаца, с обзиром на то да је чилеанско друштво у то време имало још много да напредује у том погледу. Геелов следећи роман изашао је 1947. под називом „Ектрано Естио“.
Њени други радови — „Сонаба и ама ел Адолесценте Перцес“ (1949), Ел Пекуено Аркуитецто (1956) и Хуида (1961) — уследили су током наредне деценије и успоставили је као водећи женски глас у Чилеу. Геел је искористила свој положај да појача гласове других савремених списатељица. Бавила се књижевном критиком, објавила „Сиете Есцриторас Цхиленас“ (Седам чилеанских писаца) 1949. Написала је и неколико есеја и анализа, а такође је дала допринос часописима и новинама. Њени чланци су представљени у Мерцурио, Ла Цроница и Атенеа.
Иако је већ била плодан писац, оно што је име Царолине Геел осрамотило било је убиство Роберта Пумарина Валенцуеле. Валенцуела, која је била 14 година млађа од Геела, била је ожењен човек када су се упознали. Два пута се удавала и разводила и имала сина. Неколико месеци након њихове афере, напустио је породицу због ње. Касније су сведоци на њеном суђењу изјавили да је однос Геела и Валенцуеле углавном био срдачан и да су ствари међу њима биле у реду. Валенцуела је чак запросила Гела, али га је наводно пет пута одбила.
14. априла 1955. пар је требало да вечера заједно у хотелу Цриллон. Сведоци су касније изјавили да између пара није ништа изгледало неспретно, због чега су сви били шокирани када је Геел махала белгијским револвером калибра 6,35 и пет пута пуцала свом љубавнику у лице. Пумарино је умро на лицу места, а чак ни у збрци и хаосу сцене, Геел није покушао да побегне. Наводно је стајала на свом месту довољно дуго да се појаве полицајци и медији. Када је испитивање почело, Геел је наводно све признала, али на питање зашто је то урадила није имала одговор.
Управо је Геелина ћутања о њеном мотиву привукла пажњу свих и навела свет да спекулише о разним стварима јер она није хтела да оповргне њихове тврдње. Углавном се веровало да је можда боловала од менталне болести. Чак ју је и суд, поражен њеним одбијањем да говори о намери која стоји иза њених поступака, предао на психолошку анализу. Када су лекари подржали тврдње медија да Геел није у добром стању, њен адвокат је покушао да искористи одбрану од лудила да је извуче из затвора. Успео би да Геел није написала и објавила роман „Царцел де Мујерес“, док је била у затвору.
Тужилаштво је то искористило као доказ да је она потпуно урачунљива, бацивши кроз прозор изјаву о неурачунљивости. Међутим, чак и уз то, Геел је добио само три године затвора. До тада је већ провела око годину дана у затвору. Дана 13. августа 1956, добитница Нобелове награде за књижевност и Геелова добра пријатељица, Габриела Мистрал, писала је председнику у њено име, тражећи њено помиловање. На крају, чилеански председник је попустио, а Геел је помилован и дозвољено јој је да се врати свом животу као и обично.
Марија Каролина Гел умрла је 1. јануара 1996. у 83. години живота. Дијагностикована јој је Алцхајмерова болест и сенилна деменција и провела је последњих неколико година свог живота у старачком дому. Међутим, неколико деценија након њеног пуштања из затвора биле су испуњене више посла, а Геел је разводнила много свог стила суочавања и постала знатно неутралнија у свом предмету и наративном приступу. Такође је примећено да се више окренула књижевној критици и писању колумни и чланака за часописе и новине, углавном у Атенеи. Њен последњи роман „Хуида“ изашао је 1961.
Године 1963, када је Маркос Шамудес основао ПЕЦ (политика, студије и култура), Геел је постала сарадник недељника и радила тамо до 1969. Седамдесетих година прошлог века њени радови су се појављивали у новинама Ел Црониста. Од 1978. до 1980. радила је у Ел Меркурију. Упркос томе што је била плодно посвећена свом послу, Геел није могла учинити довољно да скрене пажњу са убиства на своја књижевна достигнућа. Питање око „зашто“ Валенцуелиног убиства се задржало, и често су је питали о томе када је изашла из затвора.
Колико год да је јавност била заинтригирана тиме, Геел је била одлучнија у чувању своје тајне. Без обзира колико пута је била питана, увек би одбијала да одговори на питање и више пута је јасно стављала до знања да нема намеру да икада разјасни ту мистерију. Наравно, Геел никада није открила догађаје тог дана и шта се дешавало у њеном уму када је упуцала Валенцуелу и умрла, а да о томе није рекла ни души.